Make your own free website on Tripod.com
su-prilep
Home | city of PRILEP | Slovenska Kulturna Inicijativa | Page Title
city of PRILEP

SLAVIC UNION filial PRILEP

The second opened filial of the Slavic Union is based in city of PRILEP in MACEDONIA



СЛОВЕНСКА УНИЈА – (СЛОВЕНСКИ СОЈУЗ)

Филијала ПРИЛЕП МАКЕДОНИЈА



Прилеп (други форми: Parleap, Pirlepe и Perlepe) е град од 73 925 жители, покрива 1 675 квадратни километри во северниот дел на Пелагонија во јужниот дел на Република Македонија. Прилеп е дел од Општина Прилеп и до него се стасува преку М5/Е65. Се наоѓа на само 128 km (воздушна линија) од главниот град Скопје и на 32 km од Крушево. Прилеп е познат како “градот под Марковите Кули“ поради неговата близина до Кулите на легендарниот херој Крали Марко (во Прилеп нарекуван како Крале Марко).

Според Марко Цепенков до престолнината на Кралe Марко Варош почнале да доселуваат луѓе и да градат куќи кои биле прилепени до зидините на Варош. Новиот град изгледал како ПРИЛЕПен на Варош па оттаму го добил името Прилеп.

Прилеп е центар на производство на високо квалитетен тутун и цигари, метало преработувачка, електронска, дрвна, текстилна, прехрамбена и мермерна индустрија (рудникот “Сивец“).

Тутунот е еден од Прилепските традиционални култури што успева во Македонската клима. Многу од големите светски производители на цигари го користат Прилепскиот тутун откако ќе се обработи во нивните локални фабрики. Кога во Прилеп бил основан Институтот за Тутун за креирање на нови видови тутун, тоа било прв пример за примена на генетиката во земјоделството на Балканот.

Повеќето жители на Прилеп опстојуваат со производство на тутун, кој потоа се откупува од Тутунскиот Комбинат во Прилеп.



(Панорама на градот Прилеп, сликана од Марковите Кули)

Чаршијата и Саат-кулата во Прилеп




Крале Марко (Српски Краљевић Марко, Бугарски Крали Марко) (околу 1335-1395), е последниот крал што владеел во големиот дел од Македонија пред повеќевековната власт на турските султани и станал најпознат јунак на епското народно творештво не само на Македонците, туку и пошироко.

Крал Марко бил еден од четирите синови на кралот Димитрија Волкашин и неговата сопруга Елена. Освен браќата Андреаш, Иваниш и Димитри, Марко имал и сестри: Оливера, Милица, а во усните преданија се спомнуваат и Марија, Угра, Кита, Ѕвезда, Дева, Вида, Угра, Шаина и Беда. Имал две сопруги, Елена и Теодора, но не е познато дали имал наследник.

За потеклото на фамилијата Мрњавчевиќ нема сигурни сознанија бидејки современите пишани извори не даваат податоци. Најстари податоци за оваа фамилија дава дубровничкиот писател Мавро Орбини од XVII век. Според него, тие потекнувале од Ливно во Херцеговина од сиромашниот властелин Мрњава, кого Душан (цар, 1346-1355) го повикал на својот двор и многу го издигнал. Врз основа на ваквото пишување на Орбини прифатено е презимето Мрњавчевиќ за оваа фамилија и како такво одамна е востановено во литературата.


Крале Марко, Мина Караџић. 1850

За време на владеењето на неговиот татко, Марко ја имал титулата “млад крал“, односно престолонаследник. Во Маричката битка во 1371 год., Марко не учествувал во бојот, туку останал да управува со територијата на земјите на татка си и чичко си. По неа и по смртта на браќата Мрњавчеви, тој станал крал и формално-правно совладетел на царот Урош. Според некои научници, тој е и единствениот легитимен крал на Царство, по смртта на Урош и замирањето на династијата Немањиќи.

Но, владеењето на кралот Марко се соочувало со постојани притисоци, како од страна на српските големци, така и од страна на Турците, кои сe посигурно завладувале со Балканот. Набргу некои територии му биле одземени од кнезот Лазар, Никола Алтомановиќ, Балша и Турците. Тоа било време кога многу од владетелите склопувале мир со Османлиите, станувајќи нивни вазали. Така и Марко ја признал врховната власт на Мурат I, се обврзал да му плаќа данок и да служи на турската војска во нејзините воени походи.

Постојат различни претпоставки за годината кога кралот Марко станал турски вазал. Некои сметаат дека тоа се случило во 1371 год., веднаш по Маричката битка, но постојат записи кои кажуваат за турски опсади на Прилеп и Битола во 1385 год., што го дефинира Mарковото кралство како независна територија во однос на турската држава. Интересно е да се напомене дека и покрај турското вазалство, кралот Марко се издигнал на ниво на легендарен национален херој, под чие владеење народот се чувствувал заштитен и поспокоен во однос на соседните народи. Музафер Туфан во “Кралот Марко во некои турски извори“ објаснува дека тоа се должи на: “фактот дека тој успеал најдолго да ја сочува внатрешната автономија и фактот дека тој тоа го постигнал врз основа на својата тактичност, државничка мудрост и подготвеност на осојузување, дури и по цена на саможртва, со цел подолго да се опстане и да се сочува внатрешната автономија и соработка на Балканот“.

На 17 мај 1395 год. во битката кај кај Ровине, застанувајќи на страната на турскиот султан Бајазит I и борејќи се против влашкиот војвода Јован Мирче, кралот Марко загинал, провоцирајќи низа шпекулации како точно се случило тоа и каде било погребано неговото мртво тело. Според Мавро Орбини, Крале Марко ја загубил битката против Мирчеа крај Кралево, а потоа побегнал во некоја шума каде, по грешка, бил убиен од некој Влав кој мислел дека се работи за ѕвер. Неговото тело било закопано во близина на Скопје, во манастирот Блачани. Други научници веруваат дека мермерната плоча од ѕидот на трпезаријата во Марков манастир зборува дека неговиот гроб се наоѓа токму на ова место. Ниту една од овие теории се уште не е потврдена од страна на науката. Преданието вели дека непосредно пред битката, на деспотот на кумановско-кратовската област Константин Дејанов, кој исто така се борел на страната на Османлиите и загинал во битката, Марко му ги кажал следниве зборови: "Го молам Бога да им помогне на христијаните, а јас прв да загинам во таа борба".

(english)

Prilep (Macedonian: Прилеп, other forms: Parleap, Pirlepe and Perlepe, Greek: Περλεπές, Perlepes or Πρίλαπο, Prilapo) is a city of 73,925 citizens, covering 1.675 square kilometers in the northern part of the Pelagonia Plain in the southern part of the Republic of Macedonia. Prilep is seat of a municipality with the same name (Prilep municipality) and is accessed by the M5/E65. It is only 128 km (airline) from the capital Skopje, 44 km from Bitola, and is 32 km from Kruševo.

Prilep is known as "the city under Marko's Towers" because of its proximity to the Towers of the legendary hero King Marko, Krali Marko (Marko Krale). Krali Marko is described in the folk songs and tales as a powerful and wise ruler and fighter against the Turks.. Economically Prilep is a center for high-quality tobacco and cigarettes, metal processing, electronics, timber, textiles, food, and Macedonian Bianco Sivec (pure white marble) industries. Ethnically there is a clear majority with 64,527 Macedonians, and a small minority of 4,421 Roma, 315 Serbs, 254 Turks

Coat of arms of Prilep municipality.

King Marko's Fortress in Prilep



Prince Marko (Serbian: Краљевић Марко or Kraljević Marko; Macedonian: Крале Марко; Bulgarian Крали Марко; literally King Marko in English)(1335-1395) was a son of King Vukašin (Вукашин), of the medieval Serbian House of Mrnjavčević (Мрњавчевић), who ruled an area in what is today the central part of the Former Yugoslav Republic of Macedonia, his capital being Prilep. Macedonian sources sometimes refer to the dynasty as the "Mrnjavčevci" (Мрњавчевци). The dynasty originated from the area know today as Herzegovina. After his father died fighting against the Ottoman Empire in 1371, Marko became a Turkish vassal, who later died in the Battle of Karanovasa.

Marko was turned into a hero celebrated by many songs in Serbian, Bulgarian and Macedonian epic poetry. Folklore came to remember him as a respected protector and saviour of the local population during the Turkish yoke. It is unclear why he became such an important figure of epic poetry taking into account his relatively small historical role.



град ПРИЛЕП

город ПРИЛЕП

grad PRILEP

city of PRILEP







(Български)

Прилеп е град с 73 925 жители, разположен в Южна Република Македония. Градът се на 126 километра (по въздух) от столицата - Скопие и на 32 километра от Крушево. Прилеп е наричан също Градът под Марковите кули, защото се намира близо до кулите на легендарния герой Крали Марко и град на тютюна. Град Прилеп е център и на Община Прилеп.

(Hrvatski)

Prilep (73.925 stanovnika) je grad u južnom dijelu Makedonije.

U sjeverozapadnom predgrađu današnjeg makedonskog grada Prilepa, u selu Varoš i na uzvišici Markove kule, stajao je nekada srednjovjekovni grad Prilep, u suvremenim znanstvenim izvorima označen kao Velikoslavni grad. Gospodarstveno i kulturno grad opada u drugoj polovici 13. i početkom 14. stoljeća. Prilep je danas središte duhanske, metalne, elektroničke, tekstilne i drvne industrije.

(Hornjoserbsce)

Prilep je město w centralnej Makedonskej na juhu wot Skopje a wot Velesa. Ma 73,925 wobydlerjow a wobsedźi płoninu 1.675 km².

(Polski)

Prilep (maced. Прилеп, gr. Πρίλαπο - Prílapo, tur. Pirlepe) - miasto w południowej Macedonii, w kotlinie Prilepsko pole, w regionie Pelagonija. Ośrodek administracyjny gminy Prilep. Liczba mieszkańców - 66.246 osób (92% Macedończyków, 6% Cyganów) [2002], współrzędne geograficzne - 41°20'47"N, 21°33'16"E, wysokość - 673 m n.p.m.

W czasach rzymskich miasto nazywało się Ceramia, a w bizantyjskich - Prilapon. W drugiej połowie XIV wieku Prilep był stolicą samodzielnego państewka królów Vulkašina i Marka. Pod koniec tego wieku został opanowany przez Turków. 11 października 1941 grupa macedońskich komunistów zaatakowała posterunek bułgarskiej policji w Prilepie - dzień ten stał się później świętem komunistycznej Macedonii.

Prilep słynie z produkcji papierosów ze znakomitego tutejszego tytoniu. Poza tym w mieście są zakłady przemysłu metalowego, elektronicznego, drzewnego, włókienniczego i spożywczego oraz kopalnia marmuru. Przez miasto przebiega droga łącząca dolinę Wardaru z Pelagoniją i linia kolejowa z Velesu do Floriny przez Bitolę.

Literacki standard języka macedońskiego powstał właśnie na podstawie dialektów pelagonijskich z okolic Prilepu.

Co roku w Prilepie odbywa się międzynarodowy festiwal muzyki dziecięcej "Gwiazdki" i krajowy festiwal teatrów zawodowych. Od 1957 istnieje międzynarodowa kolonia malarzy i rzeźbiarzy przy centrum sztuki nowoczesnej. W mieście działa Instytut Dawnej Kultury Słowiańskiej.


(Српски)

Прилеп је град који се налази у јужном делу Македоније на надморској висини од 620 до 650m. и стара престоница српског Краља Вукашина. Површина града износи 511,97 km² а број становника је 73.925 од којих 69.888 живи у самом граду. Ваздушном линијом удаљен је од Скопља 128 km. У Македонији је познат по називу "Марковите кули" (Маркова тврђава), због близине тврђаве која је припадала чувеном Марку Краљевићу, сину српског краља Вукашина. Економски, Прилеп је познат по дуванској индустрији, металопрерађивачкој,електронској, дрвној, текстилној, прехрамбеној и мермерној (рудник "Сивец").Највећи проценат становништва чине Македонци, затим Роми, Срби, Турци и Албанци. Позивни број за Прилеп је 048.



KING MARKO

KRALJEVIĆ MARKO

КРАЉЕВИЋ МАРКО

КРАЛЕ МАРКО

(Български)

Крал Марко Мърнявчевич, известен като Крали Марко, Марко Кралевити, Марко Кралевич или Крале Марко (на сръбски: Марко Мрњавчевић или Краљевић Марко) е средновековен владетел на Прилепското кралство, обхващащо голяма част от областта Македония, със столица в Прилеп. Крали Марко е също фолклорен герой от българските и сръбски народни предания.

Въпреки че завършва живота си като османски васал в народните песни, Марко остава като непобедим юнак и защитник на християните от агаряните. Възпят е в народния епос на българи и сърби. Крали Марко заема значимо място в културата на Сърбия, България и Република Македония.

(Српски)

Марко Мрњавчевић познат као Краљевић Марко је био српски краљ и главна личност једног од циклуса српских епских песама. Он је био син краља Вукашина Мрњавчевића и синовац деспота Јована Угљеше, појавио се на историјској позорници у зла и смутна времена, у седмој деценији четрнаестога века.

У животу историјског краља Марка јасно се издвајају два периода, до Маричке битке и после ње. У првом је Марков животни пут у сталном успону, само што то није био његов лични успон него успон његове породице. У доба цара Уроша Мрњавчевићи избијају на прво место међу обласним господарима: Марков отац Вукашин крунисан је за краља и постао Урошев савладар, а стриц му Угљеша добио је титулу деспота и постао господар велике серске области. Све до Маричке битке, у којој су Мрњавчевићи неславно завршили, Марко се налазио у сенци свог оца. Очевом а не својом заслугом он је доспео на највиши положај у држави: постао је „млади краљ" што је у политичком систему немањићке Србије значило да је одређен за престолонаследника, а с обзиром на то да је Вукашин био Урошев савладар и да Урош није имао наследника, он је постао и престолонаследник царства. Али од те сјајне каријере није било ништа. Управо у тренутку када је настао преломни час у његовом животу, када је био пред почетком самосталног пута, Марко је у својој политичкој каријери (опет не својом кривицом!) доживео неславан обрт. Његова владавина, започевши „српском погибијом" на Марици, у целини је текла у знаку тог пораза.

Уместо да постане законити владар српског царства, постао је краљ вазалне области и подложник турског цара, а није могао да сачува ни оно што су му Турци оставили. Грабљиви суседи отимали су му део по део теориторија тако да је, на крају, од простране државе краља Вукашина остала мала област око Прилепа. Марко је највећи губитник међу владарима и великашима у том времену, и иначе карактеристичном по великим националним поразима.

Његова епска судбина кореспондира и уједно је у контрасту према његовој политичкој биографији. Он се као јунак појављује у обе наведене епохе, до Маричке битке и после ње, и на том глобалном плану својом песничком биографијом налази се у сагласности с историјом. Међутим, епски Марко, за разлику од историјског, ни у једној ни у другој епоси, ни у времену српског ни у времену турског царства, не игра споредну и безначајну улогу. Песма га је извукла из историјске сенке и учинила главним јунаком свог доба што је он у дубљем, песничком смислу заиста и био.

(Русский)

Марко-Королевич (серб. Марко-краљевић) — сын сербского короля Вукашина, наследовавший отцу в 1371. Как и другие мелкие властители сербские и болгарские, Марко-Королевич должен был платить султану дань и оказывать ему военную помощь в борьбе с врагами. Впоследствии он был изгнан из сербских пределов князем Лазарем Гребляновичем. В сербском эпосе Марко-Королевич играет видную роль, везде являясь защитником сербского народа против турок, с которыми он то воюет, то ведет дружбу. Ему посвящено множество сербских былин или героических (юнацких) песен. Нет ни одного серба, — говорит В. Караджич, — который бы не знал имени Марко-Королевича.

Народ придал своему любимцу мифический характер: дал ему в посестримы вилу, дал ему голос лучше голоса вилы, заставил его жить 300 лет и ездить на коне Шарце, который порой говорит с хозяином человеческим голосом и которого Марко-Королевич любит больше, чем брата. Смерть Марко-Королевича окружена таинственностью. По одним рассказам, Марко-Королевича убил какой-то каравлашский воевода золотой стрелой в уста, когда турки воевали с каравлахами и Марко-Королевич помогал туркам. Другие рассказывают, что Шарац зашёл как-то в воду слишком глубоко, так что оба — и конь, и всадник — утонули, и до сих пор показывают место это около Неготина. По третьим рассказам, в одном бою было так много перебито людей, что в крови плавали и люди, и кони. Марко-Королевич поднял руки к небу и воскликнул: «Боже, что мне делать». Бог смилостивился и перенес его вместе с конем в одну пещеру, где Марко-Королевич и спит до сего дня. Его меч спрятан под большим камнем, но понемногу выдвигается из скалы: конь, стоя перед господином, жует понемногу пшеницу из большой торбы. Когда весь меч выйдет наружу и конь сжует всю пшеницу, тогда проснется Марко-Королевич и пойдет на защиту своего народа. Наконец, есть в сборнике В. Караджича песня про смерть Марко-Королевича, в которой рассказывается, что он убил своего Шарца, разбил меч и забросил свой буздован (боевую палицу), чтобы они не доставались другому, а сам, написав свое завещание, лег под высокое дерево и заснул. Шедшие мимо игумен с послушником исполнили его волю и похоронили.

Героем-защитником Марко-Королевич является только в эпосе и устах народа в Сербии; в тех же местах, где он, по былинам, действовал (в Старой Сербии, в окрестностях Прилепа и Косовского поля), о нём сохранилась дурная память: там его зовут Марко-насильником (Марко-зулумджиjа), Марко-сорви-голова (Марко-дели-баша). По мнению Гёте, Марко-Королевич. соответствует греческому Гераклу и персидскому Рустему. Можно сказать, что Марко-Королевич — такой же народный герой, как и наш Илья Муромец.

Ряд песен о нём собран у В. Караджича во II томе его «Српске песме» (II, jyначке); новейшие собрания их вышли в Новом Саде в 1878, под заглавием: «Kraljević Marko» и в Загребе в 1880 под заглавием: «Kraljević Marko u narodnih. pjesmah» (издание Ив. Филиповича, с объяснением малоизвестных слов и выражений). Русский перевод некоторых былин у Гербеля в «Поэзии славян». В болгарской народной поэзии также немало псен о Крале Mapко (ср. сборник Ив. Богорова, «Белгарски народни песни», София 1879), вследствие чего болгары оспаривают принадлежность сербам этого героя южно-славянской поэзии. Бесспорно, сербы имеют на него преимущественные права, как по числу народных песен и сказаний, так и по историческим основаниям.


Ivan Meštrović – Kraljević Marko and Šarac




вино пије Краљевићу Марко

пола пије пола шарцу даје.........

ШАРАЦ – коњ Краљевића Марка



Био је најпознатији коњ у народним песмама и уједно Марков омиљени љубимац (Марко је имао и сивог сокола) и верни пратилац.

Постоји легенда која каже да је Краљевић мењао много коња јер га ни један није могао носити. Једног дана је код неког ковача угледао болесно мушко ждребе и учинило му се да би од њега могао испасти добар коњ. Ухватио га за реп и покушао га завитлати око себе баш као и сваки пут кад је испитивао квалитет коња. Међутим овај се није ни макао из места те га је Марко купио и излечио од губе, те се више никад од њега није одвајао. Шарац је у песмама описан као веома снажан и брз, веран своме господару у свим приликама. И његов крај везан је за Марка Краљевића.

ŠARAC – konj Kraljеvića Marka


Bio je najpoznatiji konj u narodnim pjesmama i ujedno Markov omiljeni ljubimac(Marko je imao i sivog sokola) i vjerni pratilac.
Postoji legenda koja kaže da je Kraljević mjenjao mnogo konja jer ga ni jedan nije mogao nositi. Jednog dana je kod nekog kovača ugledao bolesno muško ždrijebe i učinilo mu se da bi od njega mogao ispasti dobar konj. Uhvatio ga za rep i pokušao ga zavitlati oko sebe baš kao i svaki put kad je ispitivao kvalitet konja. Međutim ovaj se nije ni makao iz mjesta te ga je Marko kupio i  izliječio od gube, te se više nikad od njega nije odvajao. Šarac je u pjesmama opisan kao veoma snažan i brz, vjeran svome gospodaru u svim prilikama. I njegov kraj vezan je za Marka Kraljevića.

Enter main content here

Enter supporting content here